Кратка покладна комедија. Није могла бити изведена прије 1815, упркос податку који је преписивач аутоматски преузео. У поређењу са верзијом из 1813, дјело је дуже, радња сложенија и ликови разрађенији, уз дидаскалије и мјестимичну подјелу на сцене. На народном језику, у шаљиво-сатиричном тону.
Уобичајена и блиска тема: приглупи и наивни сељаци у граду, уз мотиве односа старих и младих, свађе супружника, свекрве и снахе...
Изданак традиционалне француске и италијанске форме: лаке, непретенциозне фарсе и лакрдије.
Рукопис садржи и 16 пјесама на народном језику.
Ћирилични препис из 3. или 4. деценије 19. вијека, приписује се Вуку Поповићу Ришњанину (према Мирославу Пантићу), которском учитељу и катихети, сакупљачу и сараднику Вука Караџића. Препис се чува у Бискупском архиву у Котору.